Jakov je dečak kojem je problem da sedi pet minuta miran, i da, bilo je zabavno i prihvatljivo sve do polaska u školu, a u školi to se zove problemom, razvojnim problemom, smetnjom. A smeta sistemu ovako vekovno ustoličenom, ali to je druga tema...
Uglavnom, ne uklapa se i remeti nastavu ( i nastava remeti njega ali u centru našeg školskog sistema nije dete, individualno, jedinstveno, originalno, nego plan i program....) Jakov je rodjen kao brz, previše brz, preleće sa aktivnosti na aktivnost, nema vremena ni da progovori...
Istražujući, dodjosmo do imena tog problema - ADHD (hiperaktivnost, impulsivnost i poremećaj pažnje).
Definitivno, nastava i Jakov se ne vole i ne idu jedno uz drugo, bar ne još uvek. Gradivo je obimno, nadasve dosadno a u tom uzrastu, njemu besmisleno.
E onda na scenu stupa Njegovo veličanstvo Ljuljanko!
Zaista nam je došao kao blagoslov. Situacija u kojoj mora da se uči napamet, obično za radnim stolom, za nas je nepojmljiva. Tablica množenja koja je još u procesu savladavanja, uči se isključivo lebdeći, viseći naglavačke, preturajući se, izvijajući, preskačući, balansirajući... Dete je sve vreme fizički aktivno, fokusirano na hvat i održavanje ravnoteže a tablica množenja se uči nekako usput, što je glavno sa osmehom i bez onog uobičajenog pritiska da se 'stolica mora zagrejati'.
Što se tiče vežbanja pažnje, u platnu je nemoguće biti nepažljiv ili nefokusiran, odmah ispadaš van, gubiš ravnotežu, javlja se prirodan strah od pada. Dakle, dečja čula su podignuta na viši nivo. Takođe je nemoguće reagovati implusivno, jer prete iste situacije, svaki pokret je napravljen sa predumišljajem i svaki hvat osmišljen nekako nagonski ako nisi obučen ili ako si dete.
Hiperkinetičko ponašanje je prisutno sve do momenta dok dete ne poželi ljuljanje i zagrljaj platna. Kad udje unutar platna, oseti toplinu, sigurnost, komfor, pretpostavljam da su mu to neka sećanja ili osećaji iz majčinog stomaka, inače ne znam kako bih drugačije objasnila te tako duge mirne momente kojih do ljuljanka, pa skoro da nismo ni imali. Mogu da primetim da me više ne gazi dok koračamo, da ne obara stvari, nije nespretan kakav je u toj svojoj brzini bio.
Zahvaljući vežbanju u platnu, stekao je pojam o telesnoj celovitosti, počeo je zaista da bude svestan sebe fizički i prostorno, jer platno to radi, baš tome čini mi se i služi dok je unutra i manipuliše sobom i tkaninom u isto vreme.
Kako gruba, tako i fina motorika se popravila. Rukopis- od nečitljivog do sasvim jasnog i lepog. Mislim ili tvrdim da je hvat za to zaslužan. U početku nije mogao čvrsto da se drži pa nije uspevao neke zahtevnije vežbe da izvede, čak sam morala da ga opominjem da jače stegne platno. Sada to potpuno spontano radi. A dobrobiti su dakle višestruke. Tako da naš ljuljanko nije samo za zabavu i ljuljanje, već jedno ozbiljno sredstvo za vežbanje...pa..svega i svačega.
Neizmerna zahvalnost za ovaj fantastični izum!
Dobrila
Akademski slikar i likovni pedagog