Draga mama, po čemu ćeš pamtiti prethodni period?
Po tome kako izmišljaš i moguće i nemoguće aktivnosti i igrice za svoju decu? Ili možda po tome kako jednom rukom kuvaš a drugom raspremaš sve ono što je tvoj mališan isprosipao i rasturio po kući? Po tome kako ti je žao deteta koje ne možeš da izvedeš napolje?
Evo šta će meni ostati u sećanju:
Moj sin se penje na ugaonu garnituru, na stolicu, trči po stanu, skače sa taburea na krevet pa na pod... I tako u krug i u nedogled. Razmišljam da bi možda trebalo da sprečim sve to ali nešto u meni mi ne dozvoljava. Govori mi da je već dovoljno sputan i ograničen i samo vodim računa da bude bezbedan da bismo bar izbegli povrede. Tako su prolazili dani... Sve više sam razmišljala koliko je za decu važno kretanje, provođenje vremena napolju, u parku, kod bake i deke na selu, sa drugom decom. Moje razmišljanje povremeno su prekidali krici dečaka iz susednog stana. On ima 8 godina. Njemu je još i teže nego mom sinu koji ima dve i po. Njegove potrebe za kretanjem su još veće. Čujem ga igra tenis sa tatom u stanu. Tenis u kućnim uslovima, kako li to izgleda? Šta li su sve porušili ili slupali lopticom? I simpatično mi je i tužno.
ilo uskraćeno. Zatvoreni u kući, posebno u stanovima bez mogućnosti izlaska u dvorište ili bar na terasu, susreli smo se sa jednim velikim izazovom: kako omogućiti deci da iole kvalitetno provode svoje vreme a da pritom budu i aktivni?Osnovna potreba deteta je da bude u pokretu, da trči, istražuje penjući se, skačući, plešući... Sve to je našim najmlađima tokom marta i aprila b
Život u gradu podrazumeva da će deca svoju potrebu za kretanjem zadovoljiti u parkovima ili odlaskom na treninge, u igraonice. I šta se desilo sada kada je sve to stopirano? Deca su se bukvalno ponašala kao životinje u kavezu.
Mame su postale i učiteljice i kuvarice i animatorke i treneri i vaspitačice. I tate isto tako.
Kada bi bar malo mogli da se igraju samostalno...
Kada bi mogli da budu fizički aktivni a da ne poruše pola kuće...
Kada bi imali nešto što bi ih na duže vreme odvojilo od ekrana...
Ja u kući imam nešto takvo. Neposredno pre uvođenja vanrednog stanja, nabavili smo Ljuljanka. To je poseban tip ljuljaške, jedinstven na našem tržištu. Napravljen je od specijalnog platna koje podnosi jako veliko opterećenje a istegljivo je i meko. Koristi se između ostalog i za vežbanje lebdeće joge ili fitnesa. Ljuljanko može biti u raznim bojama, naš je tirkizni a planiramo da kupimo i kraljevsko plavi.
Ideja je bila da se naš sin na zanimljiv način igra i ljulja u kući. Montirali smo ga na plafon (postavljaju se dve kuke) i okačili. U početku se on tu malo ljuljuškao, a par puta se i uspavao u njemu, ali nije nešto mnogo „vežbao“. Mislili smo mali je pa će mu biti interesantnije kasnije. Međutim, Ljuljanko je zasijao u punom sjaju baš tokom vanrednog stanja. U jednom trenutku, naš sin je počeo sam da osmišljava igrice i pokrete. To je bila neka kombinacija plesa i vežbanja. On se prevrtao, okretao, ljuljao, njihao, uskakao u platno, iskakao... Mi smo ga samo posmatrali sa strane.
Prvo smo bili iznenađeni, a onda smo shvatili da za to vreme mi možemo biti slobodni. Uz dečiju muziku on se sa Ljuljankom igrao po čitavih pola sata, pa i sat, sam.
Ipak mu je možda najomiljenije kada se i mi priključimo pa se ljuljamo zajedno (jer Ljuljanko trpi baš veliku kilažu do 150kg).
Tako je naš sin tokom vanrednog stanja i sveopšte izolacije vežbao i igrao se na interesantan, kreativan i kvalitetan način.
Sada kada smo počeli da izlazimo, poneli smo i Ljuljanka napolje. Da, da i to je moguće, ali to je neka druga priča.
Do tada, draga mama, poseti prodavnicu na ljuljanko.com i pogledaj u kakvim sve ljuljaškama može uživati tvoje dete.
Tijana Marić